Ogledala apokalipse

  1. Bitef: „Večna Rusija“, autorke Marina Davidova i Vera Martinov, Hau Hebel Am Ufer, Berlin, Nemačka, “Zaostavština, komadi bez ljudi“, koncept Štefan Kegi i Dominik Iber, Pozorište Vidi-Lozana, Švajcarska i „Pa`am“, autor Nadav Barnea, Tel Aviv, Izrael

„Večna Rusija“ je prostorna instalacija Marine Davidove i Vere Martinov koja donosi izuzetno insprativna tumačenja društveno-političke i istorije kulture Rusije. Izvođači nisu fizički prisutni, autorske interpretacije istorijskih prilika se plasiraju putem kraćih filmova, zvučnih zapisa, izložba fotografija, skulptura. Oni nas dočekuju u različitim prostorijama Narodnog pozorišta, kroz koje smo vođeni, brojnim stepenicama, hodnicima, sobičcima. Sobi „Večna Rusija“ se nekoliko puta vraćamo, u uvek novim okolnostima, dok su ostale prostorije jednokratne upotrebe, simbolički označene kao mogućnosti utopije. U njima saznajemo o večnom odnosu slobode i ropstva, revolucije i restauracije, politike i umetnosti. Detaljnije su obrađeni periodi Oktobarske revolucije, Staljinove represije, kao i današnjeg, Putinovog vremena. Posebno jak utisak je ostavio boravak u sobi prekrivenoj nekakvom zemljanom gumom koja nam otežava hod. Tu slušamo vrlo lucidne, filozofske ali i poetične opservacije o Staljinovom progonu umetnika, koje se dovodi u vezu sa današnjom Rusijom.  Umorni glas šezdesetpetogodišnjaka donosi dirljivu ispovest o želji da se ostane ljudsko biće u dobu represije i trijumfa prosečnosti, koji uvek prati fašizam. U toj sobi su gledaoci izloženi neprijatnostima, zbog povremeno jakih, zaslepljujućih reflektora, koje prate obespokojavajući zvuci. To odgovarajuće dopunjuje sumornu pripovest o stradanju umetnosti, ali i ljudskosti, u vremenu diktatura koje istorija ciklično ponavlja.

Foto Dorothea Tuch

Atmosfera pretnje, prigušenog terora i napetosti vlada u sobi „Večna Rusija“, koju svaki put napuštamo „iz bezbednosnih razloga“, po naređenju hladnog, bezličnog glasa na engleskom jeziku. Naš poslednji izlaz iz te sobe, koja je na kraju određena Putinovim prisustvom, obeležen je kao „izlaz u slučaju nužde“, a onaj bezličan glas nam tada saopštava da postoji samo jedan izlaz iz „Večne Rusije“. Time se ova zaista vredna instalacija simbolički završava, ostavljajući nas sa brojnim osećanjima, mislima i pitanjima.

Boravak gledalaca u različitim sobama, gde su postavljene lične priče, dokumentaristički istrgnute iz stvarnosti, i dramaturški pažljivo oblikovane u kompaktne delove jedne funkcionalne celine, čini koncept takođe izuzetne produkcije “Zaostavština, komadi bez ljudi“. Nastala prema konceptu Štefana Kegija i Dominika Ibera (grupa „Rimini Protokol“), ova multimedijalna instalacija, takođe ostvarena bez fizičkog prisustva izvođača, bavi se pitanjima starosti, bolesti, prolaznosti i smrti. Dramaturški materijal je prikupljan tokom dve godine, u bolnicama za negu neizlečivo bolesnih ljudi. U svakoj od osam soba instalacije, postavljene u Pozorištu na Terazijama, spakovana je po jedna priča, jedne osobe u blizini smrti. Ovi ljudi nam pripovedaju svoje živote, ispunjene i neispunjene snove, strahove. Ispovesti su veoma nežno oblikovane, a posredovane putem video ili audio snimaka. U svakoj sobi gledaoci ostaju po nekoliko minuta. Ispred je čekaonica, na čijem plafonu se nalazi digitalna mapa sveta i brojevi ljudi koji umiru.

Foto Samuel Rubio

Ova, predstava, kao i svako umetničko delo, u svojoj suštini, dirljivo se bori protiv smrti, smrtnosti i zaborava. Nadovezujući se na Hajnera Milera koji je smatrao da je pozorište uvek oblik prizivanja mrtvih, Leman je napisao da je pozorište sećanje na ono što izostaje, odnosno da predstavlja prostor pamćenja. Ovaj suptilni projekat otelotvoruje tu ideju, čuvajući sećanja na život, posle njegovog fizičkog kraja.

Treći projekat u grupi instalacija na Bitefu, „Pa`am“ izraelskog autora Nadava Barnee, za razliku od prethodne dva, nema skoro nikakvih umetničkih vrednosti. Takođe bez fizičkog prisustva izvođača (osim na kraju), ova instalacija, postavljena u Bitef teatru, sastavljena je od niza ekrana na kojima se prikazuju različiti video snimci. Prate ih audio zapisi, često neprijatno jaka elektronska muzika i svetlosni efekti. Predstava pokreće teme ispitivanja ličnih prošlosti, intimnih sećanja, krivica, žudnji. Tekstovi su mlaki i prosečni, a njihov spoj u audio-vizuelnu celinu nije ni po čemu autentičan. Šteta je što je ova predstava ušla u glavni program Bitefa, kvareći malo utisak o programskoj celini instalacija.

Foto Maya Iltus

Nastajanje niza predstava bez fizičkog prisustva izvođača inspiriše podsticajne misli o razlozima njihovog odsustva. Pozornica bez živog glumca je simbolički prostor nekakvog post-apokaliptičnog vremena, ogledalo sveta posle života. Zato je postojanje ove programske celine naročito izazovno. Ono proizvodi istinsko osećanje tragičnosti, tražeći reviziju teze o nemogućnosti tragedije u našem (post)postmodernom vremenu protivurečnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 23.9.2018.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s