Društvene pozornice obmane

  1. Bitef: “Odilo.Zatamnjenje.Oratorijum“, autori Peter Mlakar i Dragan Živadinov, režija Dragan Živadinov, koprodukcija Slovensko Mladinsko Gledališče i Centar za urbanu kulturu „Kino Šiška“, Ljubljana i „Svita br. 3 „Evropa““, kompozicija i režija Žoris Lakost, produkcija Ešel 1:1, Pariz

Predstava “Odilo. Zatamnjenje.Oratorijum“, prema tekstovima Petera Mlakara i Dragana Živadinova, upečatljiva je scenska rekonstrukcija nacističkih mitinga pred Drugi svetski rat. U centru pažnje je Odilo Globočnik, Slovenac koji je bio u vrhu hijerarhije nemačkog nacističkog ustrojstva, bezrezervno posvećen njihovim osvajačkim ciljevima. Na sceni se pažljivo grade i istovremeno razgrađuju mehanizmi zavođenja masa, usađivanja ratničkog duha, kroz opijajuće teze o slobodi i svetu bez granica. Hipnotičke političke parole nenametljivo opominjuće podsećaju na današnju globalnu stvarnost.

Foto Nada Zgank / Bitef press

Reditelj Dragan Živadinov predstavu stvara kao ritual jezive, dijabolične preciznosti, koji otkriva tvrdokornu odlučnost, ali i jasno osmišljenu teatralnost. Dvadesetak izvođača predstavlja odanu svitu pratilaca, grupu slepo poslušnih koja sa nemilosrdnom hladnoćom prati naloge vođa. Njihovi pokreti se ostvaruju sa matematičkom preciznošću koja pokazuje brižljivu promišljenost nastupa, društvenog teatra. Ovako otelotvorena ideja teatralnosti fašizma, odnosno teatarskog promišljanja izvođenja političkih mitinga, vraća nas na Brehtov ogled o ovom problemu. Breht je između ostalog pisao da nema nikakve sumnje da se fašisti ponašaju naročito teatralno, u čemu leži pokušaj da se obmane narod koji nešto mučno prostudirano i tuđe drži za prirodno ponašanje velikana, prirodni izraz njegove veličine. U današnjem vremenu sveprisutnih medijskih pozornica, moć teatralizovanih političkih nastupa je naročito razorna.

Likovnu i koreografsku upečatljivost predstave prati i njen muzički segment, jednolično, horsko pevanje aktera koje odražava jednu mehaničku zavedenost masa, obmanjenost parolama o pobedi i slobodi. Obeskpokavajuću osećajnost izvođenja pojačavaju i dokumentarističke dopune, projekcije crno-belih fotografija iz vremena nacizma. Scenska poetika ove predstave oživljava nasleđe jugoslovenske neoavangarde  osamdesetih godina, rad pokreta NSK („Neue Slowenische Kunst“), koji je uporno kritički razobličavao totalitarizam i političku represiju, nažalost povamirene u današnjoj Evropi.

Predstava „Svita br. 3 „Evropa““ kompozitora i reditelja Žorisa Lakosta tematski se ukršta sa prethodnom u prisustvu tema ksenofobije i uspona političke desnice, što je jedan od brojnih problema koje ovaj muzički performans dodiruje. Čini ga izvođenje dvadeset i osam pesama, sastavljenih od različitih tekstova, iz različitih okolnosti i zemalja Evropske unije. Od govora mađarske poslanice u evropskom parlamentu, preko bezbednosnih uputstava Ministarstva unutrašnjih poslova u Francuskoj, ispovesti šopoholičarke na Jutjubu i analiza utakmica fudbalskog trenera, do reči učesnika seminara za lični razvoj. Stilovi, brzina i tempo pevanja i govora izvođača se menjaju, od hladno formalnog, preko komičnog, agresivnog ili histeričnog, do setnog.

Na minimalistički postavljenoj beloj sceni, svečano obučeni izvođači Bjanka Lanuzi i Loron Deluil, praćeni klavirskom muzikom (Denis Šuje), vešto su savladali tekstove na različitim jezicima zemalja Evropske unije, od francuskog i engleskog, preko mađarskog i danskog, do hrvatskog i slovenačkog. Nesporno je i njihovo vokalno umeće i šarmantnost nastupa.

Foto Bitef press

Nažalost, osnovni smisao predstave je suviše jednostavan, tanak, slabo izazovan za građenje teatra ambicioznijih umetničkih vrednosti. Suštinski, reč je o larpurlartističkom delu čiji je razlog postojanja njegova forma, pokazivanje veština izvođača. Dubine nema, zbog čega pažnja gledaoca željnog smisla vrlo brzo popušta. Možemo se nadati da su autori predstave u toj nametljivoj plitkosti značenja želeli da (kritički) izraze preplavljenost banalnostima u današnjoj evropskoj svakodnevnici. Ta činjenica jeste važna tema koju savremena umetnička produkcija treba da postavlja kritički. Ipak, smatramo da pozorišna umetnost mora da ide dalje i dublje, mora da nađe ispunjavajuće oblike otpora prema upadljivom odsustvu smisla. Sa druge strane, Lakostovo delo na izvestan način podržava taj društveno tragični nedostatak suštine, umesto da ga nadoknađuje.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 16.9.2018.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s