Zavodljivo ludilo svakodnevnice

„Zašto je poludeo gospodin R.“, prema tekstu Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera, režija Bobo Jelčić, Jugoslovensko dramsko pozorište

Foto JDP

Nastao prema motivima istoimenog filma Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera, tekst predstave „Zašto je poludeo gospodin R.“ donosi prizore iz frustrirajuće životne svakodnevnice porodice R. (dramaturgija Nataša Govedarica). Zaglavljen u sputavajućim okolnostima, u pritiscima na poslu i porodici, Gospodin R. se neprestano troši i umara, što će dovesti do tragičnog raspleta. Dramske situacije su izlivene u blagom apsurdu, u joneskovskim tonovima, u strukturi koja je fragmentarna i nekonvencionalna. Kao takva je vrlo podsticajan predložak za predstavu istraživačke forme, ali i suptilno važnog sadržaja. To je reditelj Bobo Jelčić opojno iskoristio, unoseći bujnu svežinu u naš umetnički posustali pozorišni život.

Utemeljena u tragalačkom pristupu u radu sa glumcima, apsurdu, samoironiji i širenju granica same scenske igre, predstava „Zašto je poludeo gospodin R.“ odražava višestruku slomljenost savremenog čoveka. Igra je izgrađena na razbijanju pozorišnih iluzija i istovremenom traženju novih puteva teatralnosti. To ima i brehtovski komičan smisao, što je posledica cepanja pozorišnih konvencija i gledaočevih očekivanja. Na sceni se tako smenjuju duge pauze, tišina i brzi govor, zbunjeni, zadovoljni i histerični ispadi glumaca, neočekivani upadi scenskih radnika. Komadići prizora nemaju obaveznu uzročno-posledičnu vezu, što pored ostalog shvatamo i kao izraz sadržaja, scenskog otelotovorenja rastočene svesti protagoniste, kao i njegovog dubinskog nemira.

Glumci nastupaju vešto, dosledno teatralno, često mehanički i odsutno, čime se odražava i otuđenje, suštinsko odsustvo komunikacije među likovima, članovima porodice R. Takav način igre takođe označava cepanje iluzija, začudno i nenametljivo duhovito. Blizak smisao gradi i povremena pojava scenskih radnika koji se muvaju po sceni, obučeni u majice sa natpisom „Jugoslovensko dramsko pozorište“. Oni pomeraju rekvizite ili traže izgubljene izvođače, na primer Pavla Koraća koji igra Amadeusa, sina Gospodina (Boris Isaković) i Gospođe R. (Nataša Tapušković). Po pronalasku deteta, Isaković koji je u tom trenutku izašao iz uloge, kaže da se dečakova izgubljenost može shvatiti metaforički, kao znak naše opšte izgubljenosti. Na taj način se autori predstave vrlo autoironično, pirandelovski, odnose prema svom delu, kao i prema njegovoj (kritičkoj) recepciji. „Četvrti zid“ ovog teatra takođe komički delotovorno razbija i Isakovićeva komunikacija sa nama gledaocima, na primer, kada od nas traži pomoć u potrazi za identitetom pesme kojom želi da obraduje suprugu. Taj postupak, takođe brehtovski, podstiče i gledaočevo kritičko uključivanje u tok događaja.

Brutalne prodore naše konkretne društvene stvarnosti postojano donosi prisustvo televizora, čiju sliku ne vidimo, ali čujemo vrlo dobro poznate glasove ovdašnjih političara koji samouvereno govore o reformama i opštem boljitku. Gospodin R. često sam bulji u njega, tupo i odsutno, što takođe suptilno otkriva još uzroka njegove nepregledne tuge. Produbljuju je i ostali akteri u okruženju – njegov kruti Šef (Branko Cvejić) koji tipično trabunja o vizijama budućnosti, nonšalantne kolege (Bojan Dimitrijević, Milan Marić), nametljiva majka (Vesna Čipčić) i manje nametljiv otac (Feđa Stojanović), komšinica (Jelena Stupljanin), Hana (Dubravka Kovjanić).

Jelčić je lucidno osmislio mnoštvo upečatljivih scenskih prizora koji diskretno označavaju R.-ovo tonjenje u ludilo, na primer, kada Gospodin i Gospođa R. simultano igraju, svako svoju dramu. Dok ona mehanički brblja o Amadeusovim problemima u školi, do izbezumljenja i nerazumevanja, on ludački peva opersku ariju, bauljajući po podu, kreveljeći se, kao da je sišao sa uma. Pored apsurdno-komičnog smisla, ova scena slikovito izražava R.-ove svakodnevne pritiske i posledičnu potrebu da pobegne u neki daleki svet. Muzički lajtmotiv predstave je Elvisova pesma „A Little Less Conversation“, koja često prati radnju, čuje se u njenim pukotinama, označavajući kontrast, čežnju za ispunjenijim životima. Izvođači uz nju plešu bez posebnog opravdanja, zavodljivo upotpunjujući Jelčićev scenski jezik koji magično rasklapa pozorišne mehanizme, ali i našu stvarnost.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 24.6.2018.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s