Nedostignute dramske dubine

„Kralj Betajnove“, prema drami Ivana Cankara, režija Milan Nešković, Jugoslovensko dramsko pozorište

„Kralj Betajnove“ Ivana Cankara (1902) se u teatrologiji tretira kao vrh slovenačke dramaturgije, prvi izrazito socijalni i angažovani slovenački komad, višeslojan i značenjski razgranat. Napisan je pod uticajem evropske građanske drame koju je ustoličio Ibzen, karakteristične po veštoj ravnoteži naturalističkih i simbolističkih sredstava izražavanja. Osnovni sukob se odvija između Maksa Krneca, zanesenjaka, prosjaka i moraliste, i Jožefa Kantora, industrijalca i ambicioznog siledžije. Paralelno sa tim spoljnim sukobom se u unutrašnjim životima protagonista odvijaju ne manje žestoke bure, zbog principa koji ih pokreću.

U novoj predstavi „Kralj Betajnove“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to idejno bogatstvo Cankareve drame, kao i reljefni psihološki razvoj likova, nažalost nismo videli. Reditelj Milan Nešković je razmaštavao formu, površinu, umesto da tumači dubinu, suštinu. Razigrani su spoljni elementi, uz grubo zanemarivanje unutrašnjih života likova. Za građenje scenske radnje je karakteristično brzo smenjivanje fragmenata, jedna spotovska, pozerska forma. Ona je reprezentativan odraz rediteljevog bavljenja pojavnošću, glancanja forme, umesto studioznog prikaza sadržaja.

To spoljašnje razmaštavanje radnje karakteriše i upadljiva proizvoljnost rešenja. Ona nisu rezultat dubinskog, unutrašnjeg promišljanja radnje, već su posledica samodovoljne maštovitosti. U igru su uključeni sastojci parodije, tragedije, ekspresionizma, kao i nemog filma, bez reda i opravdanja. Početak je, na primer, pozorišni odraz estetike nemih filmova, u spoju neverbalnih prizora, brze, mehaničke, delimično i infantilne igre glumaca, odgovarajuće žovijalne  muzike (Anja Đorđević), kao i video projekcija vremenskih odrednica radnje (petak, subota itd.).

Foto Nenad Petrovic / JDP

Glumci igraju sa naglašenim spoljnim sredstvima, često na polju lakrdije, umesto psihološki precizne drame sa tragičnim dimenzijama. Nenad Jezdić je brutalno hladni, bezobzirni Kantor čije unutrašnje razdore na sceni ne vidimo. Na primer, treći čin Cankarevog teksta snažno otkriva tragičnost ovog lika, kada on ostaje potpuno sam, očajan, olupina ljudskog bića. U predstavi je taj prikaz veoma plitak, bez razgolićene emocionalnosti, tragedija je bez tragičnog smisla. U te prizore su zaista nerazumno uključeni sastojci lakrdije. U sceni Kantorovog pokušaja da zadobije naklonost ćerke, on joj kaže na engleskom jeziku: „I am your father“. Kao da je na scenu zalutao iz neke treš komedije. Nakon toga će, takođe kao grom iz vedra neba, postati nalik Magbetu, u poznoj fazi silaska sa uma.

Anđelika Simić igra njegovu ženu Hanu takođe na površini, kao marionetu, odsutnu, bezličnu. Kao u slučaju Kantora, i Hana ima neodgovarajuće ispade, na primer  iznenadnog smeha. Oni priliče ekspresionističkom, a ne psihološko-realističkom obličju scenske igre, koju ovaj tekst ipak traži. U prikazu ciničnog Župnika (Vojin Ćetković) se takođe išlo putem napadnih spoljnih sredstava. Upadljiviji je njegov imidž, nego karakter, na primer vrišteće boje cipela koje menja, crvene, plave. Milena Živanović je nastojala da suptilnije prikaže Kantorovu ćerku Francku, zbog čega je scenski uverljivija. Međutim, reditelj je i njenu postavku začinio nepotrebnim banalnostima. Na primer, na kraju, pored niza preupadljivo, kič dizajniranih grobova, gde Hana i Francka kruto stoje, perfidni Nadzornik (Nebojša Milovanović) ih navija su kao lutke. U tom trenutku je to izlišno, previše očigledno i banalno rešenje. Maks Nikole Rakočevića je scenski vrlo neubedljiv, sazdan od spoljnih sredstava igre. On najčešće galami bez mere, takođe povremeno delujući kao da je lik ispao iz ekspresionističke drame, na primer u sceni neodmerene vike, kada otkriva Kantorova ubistva. Na listi nespretnih, samodovoljnih rediteljskih rešenja nalazi se i trčkaranje sinčića Pepčeka (Stefan Timotej Kalezić) po sceni, kao i Ninino (Mina Obradović) opsesivno vukljanje cveća na početku predstave.

U Neškovićevoj hrpi različitih stilova i težnji ima i lepih individualnih rešenja, na primer scena Maksovog ubistva, ili kratke pojave Krneca (Mihailo Janketić), pa i Lužarice (Jasmina Avramović). Dizajn je savremen, elegantan, stilizovan, zavodljiv (scenografija Vesna Popović, kostimografija Biljana Grgur). Oni nažalost ne popravljaju mnogo sliku haotične celine. Tako eklektičan rediteljski pristup ne odgovara Cankarevoj drami. Reditelj je primenio njemu blisku estetitku na čitanje drame koja tu esetiku ne trpi, zbog čega je došlo do raskoraka u značenjima teksta i predstave.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 12.4.2018.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s