Tajne i laži su aut

„Crna kutija“, Ana Đorđević/Andrej Nosov i “Moj deda je aut“, Dušan Janković/Đurđa Tešić, Beogradsko dramsko pozorište

Inspirisana filmom „Savršeni stranci“ Paola Đenovezea, Ana Đorđević je napisala tekst predstave „Crna kutija“ čija se radnja dešava tokom jedne večeri, u vreme pomračenja meseca. Kao u „Snu letnje noći“ ili „Gospođici Juliji“, čiji se događaji odvijaju u Ivanjskoj noći, vreme pojačane mističnosti izaziva snažna životna pretumbavanja, pogurana nezadrživim silama iraconalnosti. U zagonetnoj izmaglici događaja će eksplodirati Pandorina kutija, razlivajući otkrivene laži u odnosima između četiri para. Na površini srećni brakovi ukazaće se kao mehuri od sapunice, rasplinjavajući se kao da zajednička prošlost nikada nije postojala.

Na pažljivo postavljenom trpezarijskom stolu, elegantno dizajnirani akteri sprovode igru koja razgolićuje lažnost njihovih brakova (scenografija Tamara Branković, kostimografija Selena Orb). Igra se sastoji u polaganju mobilnih telefona na sto i otkrivanju svih poruka i poziva koji im tokom večeri stignu. Mobilni telefoni se ukazuju kao sredstva koja omogućavaju tajne komunikacije, ali istovremeno predstavljaju krajnje polje rizika, realnu mogućnost da se životi njihovih korisnika pretvore u prah. Predstava reditelja Andreja Nosova izazovno odražava duh našeg vremena, doba fejsbuka i selfija, virtualnih odraza stvarnosti, bitnijih od same stvarnosti.

Foto BDP (“Crna kutija”)

Glumci su ubedljivo oživeli ovu tragikomediju haotične labilnosti savremenih brakova. Petar Benčina je sugestivan kao Miki, samouvereni ženskaroš visokih ambicija. Nataša Marković je njegova žena Milena koja će tipično sebe kriviti, kada pogrešno shvati da je njen muž homoseksualac, usled zamene telefona Mikija i Stefana (Miloš Timotijević), diskretnog geja koji prijateljima još nije otkrio svoju seksualnu orijentaciju. Sofiju oštro i odgovarajuće odbojno igra Ljubinka Klarić, kao osobu isijavajućeg nezadovoljstva, koja takođe skriva surovu preljubu. Njen muž Nikola (Ivan Zarić) je najnaivniji među njima, brižan otac tinejdžerke, dok je Filip Nemanje Oliverića višestruko varljivi muž Vanje (Ivana Nikolić). Suštinski vrlo tamnu osnovu predstave rasterećuju upadljivi komički detalji. Izražavaju se kroz urnebesne situacije zamene identiteta, verbalne dosetke, ili situaciona rediteljska rešenja. Na primer, Stefanov mobilni telefon se oglašava kao kreketanje žabe, donoseći komičku relaksaciju u naglašeno dramatičnim momentima.

Tema autovanja, objavljivanja homoseksualnosti, nalazi se i u osnovi predstave „Moj deda je aut“, nastale prema tekstu Dušana Jankovića, čija se radnja takođe dešava u enterijeru porodičnog doma (scenograf i kostimograf Zorana Petrov). Jankovićeva komična drama raspliće živote tri generacije jedne familije koji odražavaju prepoznatljive balkanske porodične trzavice, ali i društvo u surovo haotičnoj tranziciji. Na dan smrti Darinkine majke, Darinkin otac Marko (Boris Komnenić) otkriva porodici da je homoseksualac. Takođe objavljuje da je njegova supruga skoro sve vreme njihovog braka znala za Markovu dugogodišnju vezu sa Danilom (Srđan Dedić). Ove informacije izazivaju buru uskovitlano suprotstavljenih reakcija, istinito odražavajući različita shvatanja ovog savremenog društvenog problema. Jelena (Suzana Lukić) je najliberalnija i sa simpatijom prihvata dedino priznanje. Njen otac Duško (Slobodan Boda Ninković), Darinkin muž, tvrđi je u pristupu od ćerke, ali je i on uglavnom razuman. Na drugoj strani su Darinka  (Ljubinka Klarić), očajna zbog očevog priznanja, i Bogdan (Milorad Damjanović), njihov sin, najkrući među njima, histerično homofobičan. U raspletu ove suptilno režirane predstave Đurđe Tešić, afirmiše se ideja slobode, poštovanja izbora bližnjih, ma koliko oni bili nekonvencionalni.

Foto BDP („Moj deda je aut“)

U pozadini dramskih događaja koji problematizuju mogućnost slobodnih izbora, delikatno i provokativno se ogleda i naša društvena stvarnost – korumpiranost visokog obrazovanja, preplavljenost svakodnevnice trivijalnostima, kao i važnost virtualne realnosti. Kao i „Crna kutija“, predstava „Moj deda je aut“ je vrlo uspešna zbog intenzivne savremenosti konteksta, verodostojne i nadahnute igre glumaca, nepretenciozno funkcionalne režije, kao i ubedljvog tragikomičkog pristupa u tumačenju savremenog života. Komička pitkost igre u sprezi sa oporom gorčinom iščupanom iz naše stvarnosti, gradi prostor prodorne dramatičnosti sa dva lica koja naizmenično osvajaju publiku.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 12.11.2017. godine

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s