U potrazi za istinom

  1. Bitef: „(Sa)slušanje“, tekst i režija Amir Reza Kuhestani, Pozorišna trupa Mehr, Iran

Radnja predstave „(Sa)slušanje“, prema tekstu i u režiji iranskog autora Amira Reze Kuhestanija, prati istragu povodom prijavljenog boravka muške osobe u ženskom internatu u Iranu. Istragu vodi starija studentkinja koja ispituje mlađe koleginice, demonstrirajući svoju moć. U tom procesu se menjaju perspektive posmatranja, istine se ukazuju kao laži i obrnuto, ispitivane devojke se sve više upetljavaju, gubeći se u mreži činjenica i njihovih tumačenja. Neće se više znati šta je istina, pri čemu će kasnije ostati strašna krivica i očajnička potreba za oprostom zbog posledica ovih događaja.

Predstavu izvode četiri glumice, Mona Ahmadi, Ainaz Azarhoush, Elham Korde i Mahin Sadri. Brutalno odlučna ispitivačica sedi među publikom, postavlja pitanja iz naših redova, svedokinjama koje se smenjuju. Scena je potpuno prazna, u skladu sa (pseudo)dokumentarističkim oblikom predstave. U to se uklapa i kostim, akterke su svakodnevno obučene, umotane u marame prema muslimanskim običajima. U pozadini se nalazi video bim koji se u drugom delu predstave ključno upotrebljava. Video snimci, u kombinaciji sa direktnim video prenosom, koriste se u funkciji glavne teme predstave, (nemoguće) potrage za istinom. Oni su scenski uvek delotvorna sredstva zato što jasno pokazuju mogućnosti (medijske) manipulacije istinom, kroz njene iskrivljene odraze.

Foto Bitef/Press

Glumice su na scenu donele nespornu toplinu, iza koje stoji vidljiva posvećenost i trud. U igri povremeno ima i poetičnosti koju grade video snimci, stilski obogaćujući osnovni dokumentaristički realizam. No, ukupno gledano, predstava „(Sa)slušanje“ je nažalost nerazvijena, nerazgranata, nije mnogo više od jedne skice koja u multimedijalnoj formi problematizuje istinu.

Zbog temeljne upotrebe video snimaka i video prenosa, nameće nam se poređenje sa Gebelsovom predstavom „Muzej fraza“, odigranom na Bitefu 2005. godine. Gebelsov  izvođač je, kao i ovde, uz pratnju kamere izlazio iz pozorišne sale, što je publika takođe direktno pratila na video bimu. No, tamo je ovaj postupak bio samo jedan od sastojaka u višeslojnoj, estetski superiornoj celini, dok je on ovde njena osnova, glavni razlog postojanja. „(Sa)slušanje“ je tako neka vrsta simpatičnog embriona, predstava u začetku.

Specifičnost ove produkcije nije, dakle, njena umetnička vrednost, ali jeste njena politička pozadina. Društvo u kojem je nastala određeno je strogim patrijarhatom i suzbijanjem sloboda izražavanja. Tom činjenicom objašnjavamo Kuhestanijev uspeh u Evropi, prisustvo ove predstave na prestižnim festivalima poput avinjonskog, ili njeno gostovanje na sceni berlinskog Šaubinea. Prikazivanjem i afirmisanjem rada autora koji dolazi iz države drastično ograničenih sloboda, Evropa nametljivo pokazuje svoju otvorenost, demokratičnost. Po našem mišljenju joj je zato zgodan rad ovog reditelja, da lucidno istakne svoju superiornost u pogledu postojanja društvenih sloboda. Koliko su te slobode stvarne, tema je za neku drugu priliku.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 1.10.2017.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s