Stvaranje i rušenje granica

Festival „Preko svake granice“, predstave Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici: „Bajpas Srbija“ i „Sestre ‘999“, izvođenje u „Garaži“ kod beogradskog Sajma

 “Bajpas Srbija“  je oblik multimedijalnog predavanja-performansa, izveden uz ogromnu energiju glumaca, Aleksandre Cucić, Nebojše Đorđevića, Tamare Tomanović, Uroša Novovića, Jelene Orlović i Jovana Zdravkovića. Prema konceptu i dramaturgiji Milene Bogavac, uz ko-autorstvo izvođača čije iskustvo stvara dokumentarnu dramsku građu, predstava se bavi životom Srba na Kosovu (istraživači Jelena Bogavac i Nenad Todorović). U formalnom pogledu, prepliću se informativno-edukativni delovi o istoriji, politici i kulturi Kosova, ubitačno ironični songovi, kao i dokumentarne, lične priče, anegdote i osećanja glumaca povodom života na Kosovu. Njihova igra je upotpunjena višeznačnim video materijalima (video Igor Marković). Oni povremeno imaju dokumentarno-ilustrativnu funkciju, na primer kada prikazuju beogradske proteste povodom proglašavanja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Ipak, video snimci češće grade ironično-analitičan odnos prema predrasudama i manipulacijama u delikatnim okolnostima kosovske problematike.

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Predstava uzima i oblik društvenog foruma, kada jedna od glumica, Aleksandra Cucić, govori o gostovanju predstave „Venecijanka“ u selu Parteš kod Gnjilana. Ona nam otkriva da je tom prilikom upoznala dečaka i dve devojčice, brata i dve sestre, prepuštene same sebi. Oni skitaju goli i bosi, bez zaštite, jer im se majka obesila, dok je otac postao alkoholičar. Glumičino potresno otkrivanje njihovih sudbina završava se obraćanjem publici, nama, pitanjem da li imamo rešenje za njihovo zbrinjavanje, kako sistemska podrška ne postoji.

U problematizovanju bitnih događaja iz današnjeg kosovskog društva, važno mesto u predstavi ima i bavljenje skulpturom Gorana Stojčetovića, scenografa ovog pozorišta. On je ispred Doma kulture u Gračanici napravio umetničku instalaciju, spomenik žrtvama Martovskog pogroma, pandan spomeniku „Newborn“ u Prištini. Za razliku od prištinske skultpure, koja se, između ostalog, pojavila na naslovnoj strani Njujork tajmsa, gračanička je bila medijski nevidljiva, zbog čega je kasnije nazvana „Spomenik samozaboravu“. U vezi sa tom pričom, pozorište postaje prostor čuvanja sećanja, društvene savesti. Citirajući Hajnera Milera koji je tvrdio da je pozorište u suštini prizivanje mrtvih, Leman je pisao da pozorište može označavati sećanje na ono što izostaje, odnosno prostor pamćenja, što je ovde slučaj.

Bolne dokumentarističke ispovesti u predstavi su ispresecane edukativnim delovima koji objašnjavaju društveno-političku situaciju na Kosovu. Oni su ključno obloženi ironijom, važnom zbog uspostavljanja distance prema osetljivim okolnostima kojima se politički manipuliše. Ironija se povremeno pretapa u apsurd i grubu parodiju koji stvaraju još upadljiviju kritičku distancu, kroz jaku subverziju. Oni brutalno okreću stvarnost naglavačke, ruše njene konvencionalne predstave i zatim traže stvarnija, skrivenija značenja. U tom smislu je značajno i uključivanje songova, na primer obrade pesme „Kokomo“ Beach Boysa. Ona je ovde postala urnebesno parodična pesma Marinaca, „Kosovo“. Uz nju izvođači plešu plastično nasmejani, namontirano veselih lica, što u celini kritički efektno razobličava američke vojne misije.

Predstava „Sestre ‘999autora Jelene Bogavac i Nenada Todorovića, u izvođenju istog ansambla, takođe ima hibridan oblik, spaja dramski, poetski, muzički, dokumentarni izraz. U zadnjem delu ogoljenog scenskog prostora, postavljeno je nekoliko zastava. One označavaju održavanje internacionalnog skupa, tribine povodom suživota na Kosovu i Metohiji, centralnog dramskog događaja u predstavi. Učesnici su prenaglašeno, kičasto obučeni, u saglasju sa njihovim upadljivo teatralnim nastupom. Glavna tema tribine, očuvanje društvenog dijaloga, kao u predstavi „Bajpas Srbija“, uzima apsurdne i parodične oblike. Oni su odgovarajući odraz apsurdne stvarnosti, funkcionalni u raskrinkavanju duboko prisutnih manipulacija ovim pitanjima u javnom diskursu. Medijski govor o toleranciji i demokratiji najčešće je zbir praznih političkih parola, jalovih klišea, reči ofucanog smisla, ljuštura bez stvarnog značenja.

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 11. jula 2017.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s