Šekspir bez korena

„Ričard III“, tekst Vilijam Šekspir, režija Snežana Trišić, Narodno pozorište u Beogradu

 

Današnje postavljanje klasika, poput Šekspirove istorijske tragedije „Ričard III“, zahteva posebno čvrsto i jasno promišljeno rediteljsko vođenje koje pravda produkciju. Osim neosporne, razorno svevremene društveno-političke važnosti ovog komada koji suvereno cepa utrobu mehanizama vlasti, u predstavi rediteljke Snežane Trišić se ne prepoznaje konkretnije tumačenje. Ova trosatna predstava se teturavo drži na nogama zahvaljujući brilijantnosti Šekspirovih misli i opojnosti njegovog stila, u spoju sa kvalitetnom igrom glumaca. Ipak, kako u najvećem delu predstave fali usmerenije i maštovitije režije, dinamika prilično posrće. Glumačka igra u ovim okolnostima nije dovoljna da izazove puniji  estetski doživljaj. U scenskom čitanju gusto isprepletenih niti značenja Šekspirovog dela, potreban je umetnički autoritativan reditelj.

U retkim scenama u kojima je režija vidljivije prisutna, nažalost bi bilo bolje da to nije slučaj, zato što su rešenja proizvoljna, stilski neusaglašena, nategnuta, ponekada i banalna. Na kraju predstave, kada se režija probudi, uključuju se video projekcije i mikrofoni kojima barataju Ričard (Igor Đorđević) i Ričmond (Aleksandar Srećković), u verbalnim prepucavanjima. Oni nisu prirodno stilski uvedeni u igru, pojavljuju se niotkuda, metaforički rečeno, kao i upotreba video prenosa. Na početku se Ričardov monolog snima i prenosi u krupnom planu, a na kraju je to slučaj sa Ričmondovom pojavom. Ne samo da uključivanje mikrofona i video projekcija nije stilski usaglašeno sa celinom predstave, već ono nema ni bitnije značenje. Simbolika mikrofona je opšta i ovde zato banalna, a video prenos čak ni ne pojačava dramski efekat igre, što inače može da bude njegov smisao. Drugim rečima, ova rešenja su samodovoljna, neukorenjena, predstavljaju izlišno razmetanje sa tehnologijom i (očajnički) pokušaj da se igra scenski oživi.

Igor Đorđević je noseći stub predstave, on superiorno predstavlja Ričarda, kao ciničnog, monstruoznog vladara koji vešto manipuliše dvosmislenostima. Postavljen kao gegavi grbavac, povremeno je i brutalno zavodljiv, užasavajuće duhovit u osmišljavanju zločina, kao da je sve igra, njegov luna park. Nebojša Dugalić u jednoj sceni izuzetno upečatljivo oblikuje Kralja Edvarda koji se vuče u bolničkom mantilu, star, bolestan, isrcpljen. No, lice mu je nepotrebno ofarbano u kreč belo, kao i većini figura iz Ričardove svite savetnika, poslušnika. Označavanje tih ljudi kao klovnova, apsurdnih pajaca, ovde takođe nije stilski kompaktnije uklopljeno u celinu, već lebdi u vazduhu.

Ubedljiv je i nastup Aleksandra Đurice kao Vojvode od Bakingema. Scenski je naročito efektno rešen kraj trećeg čina, kada se on u nametljivo ulizičkom obraćanju Ričardu povodom preuzimanja „briga vlasti“, obraća i publici, pod upaljenim svetlima. Ovo otvaranje prema gledaocima je izazovno zato što od nas simbolički stvara aktivne učesnike, građane sa odgovornošću. Sugestivna je i igra ženskog dela ansambla, Svetlane Bojković (Vojvotkinja od Jorka), Nele Mihajlović (Elizabeta), Nataše Ninković (Margareta), Vanje Ejdus (Ledi Ana). One predstavljaju različite vidove žrtava muškog sveta političkih intriga, otrovnih želja za osvajanjem i zadržavanjem vlasti. Treba istaknuti i posvećenu igru Bojana Žirovića (Klarens), Miloša Đorđevića (Hastingsa), Gojka Baletića (Rivers), Branka Jerinića (Nadbiskup/Gradonačelnik). Pavle Jerinić kao Kejtsbi je ledeno bezlični ubica, poslušan izvršitelj svake vlasti, dok su Prvi ubica (Ivan Marković) i Drugi Ubica (Miodrag Dragičević) nalik Beketovim klovnovima, apsurdno komični, infantilni, skoro nesvesni svojih postupaka.

Foto Vicencio

Scenografija koju čini monumentalna klizeća konstrukcija u delovima, frontalno donekle nalik vratima, u kombinaciji sa muzikom koja se uživo izvodi, stvara naglašenu atmosferu stešnjenosti, neumoljive fatalnosti istorije (scenograf Valentin Svetozarev, kompozitorka Irena Popović Dragović). Oni pomažu glumcima u održavanju napetosti radnje, ali zbog odsustva dublje osmišljenije režije, u celini predstavljaju samo dekor, još jedan od spoljnih pokušaja da se predstava učini estetski vrednijom.

 

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 30.4.2017.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s