Surova drama strasti i zločina

“Carstvo mraka“, prema drami Lava Nikolajeviča Tolstoja, reditelj Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Tolstoj je “Carstvo mraka“ (1886) napisao po istinitoj priči o kojoj su novine izveštavale, kao što je bio slučaj sa Bihnerovim „Vojcekom“. Na toj dokumentarnoj osnovi je podignuta još surovija drama strasti i zločina, sa izmešanim sastojcima tragedije, komedije, groteske, melodrame, naturalizma, pa i moraliteta. Iscrtano je društvo rastrgnutih vrednosti, okolnosti bede ispletene sa požudom, koje aktere odvlače u provaliju zločina, odakle ih jedino može izbaviti ljubav, kod Tolstoja izjednačena sa Bogom.

Predstava Igora Vuka Torbice je brutalno precizna analiza pohlepe, strasti, odnosa novca i zločina u provincijskoj nedođiji. Rediteljski je izuzetno markantna zbog savremenog pristupa Tolstoju, bliskog jeziku teatra „krvi i sperme“. Pozornica je svedeno, stilizovano dizajnirana, sivkastih tonova, u stepenicama, sa krstom u pozadini. Od publike je odvojena providnim staklom koje uspostavlja posebnu atmosferu, određenu gotičkom likovnošću i sablasnom akustikom (scenograf Branko Hojnik). Funkcionalna je i upotreba svetla, naročito u scenama kada su likovi priljubljeni uz staklo, i poliveni tada uskim snopom svetlosti koji gradi upadljivo avetinjske prizore u preovlađujućem mraku. Njihov efekat dodatno pojačavaju uznemirujući zvuci škripe, tutnjave, zujanja (kompozitori Nenad i Alen Sinkauz).

Odvojenost scene staklom donosi i simboličku nadgradnju značenja, jer uspostavlja jedan odvojen svet koji se podvrgava analizi. Akteri kao da su u nekoj čudnoj, metaforičkoj laboratoriji, ili na farmi, pod prismotrom, dok su gledaoci u ulozi voajera. Možda smo i publika rijaliti šoua, što je značenje nametnuto projekcijama titlova, naslova predstave i naznaka o prolasku vremena, koji sugerišu estetiku novih medija.

Foto Marijana Janković

Glumci Ljubomir Bandović (Petar), Ivan Đorđević (Nikita), Nikola Vujović (Mitrić), Hana Selimović (Anisja), Vanja Ejdus (Akuljina), Anastasia Mandić (Kuma), Olga Odanović (Matrjona), Ivana Šćepanović (Marina) i drugi, igraju psihološki probojno, moćno, iako u sukobu sa stilizacijom vizualne postavke. Međusobno su skladni u oblikovanju nemilosrdnosti ovih ljudi iz blata, mada pojedinačno donose različito stilski obojene uloge, odgovarajuće žanrovskoj heterogenosti komada.

Četvrti čin je posebno makabričan, i kao takav priprema teren za kulminaciju užasa zločina. Nikita na scenu stupa pijan, neobuzdan, u vizualno upečatljivom prizoru vukljanja u bundi. U košmarnim okolnostima se materijalizuje ljubav sa Akuljinom, groteskno ovenčana pesmom „You Are My Sunshine“ koju oni pevaju u razorno ironičnom duetu. Sreća se ne rađa na tlu zločina. Vrhunac horora donosi kraj čina, napisan u duhu jakobinske tragedije osvete, Forda i Vebstera. U Torbicinoj predstavi nas asocira na prizore neojakobinskih dramatičara, odnosno „novih brutalista“, Kejnove, Barkera, Bonda. Posebno mučno je rešena scena čedomorstva, Nikitinim treskom bebe u odvajajuće staklo gde ostaje uznemirujuće krvav trag, što nas je podsetilo na slično šokantnu scenu zlostavljanja bebe u Bondovoj drami „Spaseni“.

Na ulazu u salu nas dočekuje miris tamjana koji unosi prisustvo sakralnog, duhovnog, neodvojivog od Tolstojevog pogleda na svet i umetnost. Zajedno sa krstom u pozadini, ono stvara kontratežu zločinima koji se pred nama odvijaju, diskretno namećući mogućnost drugog puta, pokajanja. U raspletu se pale svetla u auditorijumu, što simbolički shvatamo kao izraz ideje da smo na potezu. Do tada smo bili bezbedno odvojeni od scene tamom i staklom. Paljenje svetla razumemo kao znak neminovnosti akcije, reakcije na nagomilano zlo koje smo brutalno jasno videli na pozornici, ogledalu života.

Dramatizovani zločini imaju dokumentarnu osnovu, izviru iz stvarnosti koju umetnost zatim obrađuje i prosvetljuje, onda kada ispunjava svoju svrhu. U knjizi „Šta je umetnost“, Tolstoj je zapisao: „Svrha je umetnosti da iz područja razuma na područje osećaja prenese istinu o tome da je dobrobit ljudi u njihovom sjedinjavanju, i da postavi na mesto sada vladajućeg nasilja carstvo ljubavi koju smatramo najvišim ciljem života čovečanstva.“

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5.4.2017.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s