Teatri na točkovima i šinama

Nedavno je u Beogradu premijerno prikazan „Tramvaj zvani samoća“, ambijentalna predstava nastala prema tekstovima mladih spisateljica Mine Ćirić, Maše Radić, Nede Gojković i Galine Maksimović, u režiji Stevana Bodrože. Predstava se igra u tramvaju na liniji 6 koji ide od Crkve svetog Marka do Ustaničke ulice. Različiti likovi četiri dramske pripovesti ulaze na stanicama na Bulevaru Kralja Aleksandra, gradeći fragmentarne prizore konfliktnih porodičnih odnosa. Za scenski prostor, tramvaj u pokretu, može se reći da je glavni akter predstave, njena osnova. Zbog pomeranja sa konvencionalne „scene kutije“, on donosi ekskluzivnost doživljaja, preispitujući pri tome i pozorišne konvencije.

Foto Imre Sabo

Ovo, naravno, nije prvi put da pozorišni stvaraoci biraju gradski prevoz kao teatarski prostor. Dah teatar je u beogradskom autobusu broj 26 postavio predstavu „Ne/vidljivi grad“ (2007), koja se zbog velikog interesovanja proširila i na druge gradove u Srbiji, Novi Sad, Suboticu, Inđiju, Niš, Leskovac, Vranje. Osim istraživanja mogućnosti grada kao pozornice, „Ne/vidljivi grad“ se bavio multietničnošću, različitostima kultura koje dele isti životni prostor. I produkcija „Čarnin poj“ reditelja Petra Pejakovića, prikazana u okviru Belefa 2008. godine, u jednom segmentu se takođe izvodila u gradskom prevozu, i takođe je problematizovala multietičnost. Počinjala je na stanici autobusa 26 kod Kalenićeve pijace, sa izvođenjem tradicionalnih romskih pesama, u interpretaciji romskog ansambla „Teški hor“, a zatim se nastavljala u autobusu GSP-a. Izvođači su pevali romske pesme i igrali kratke dramske scene, bučne prizore porodičnih svađa.  Publika nije delila samo autobuski prostor sa izvođačima, već im se povremeno priključivala u zajedničkoj pesmi, plesu, piću, zdravicama, brišući granice između izvođača i gledalaca, pozorišta i svakodnevnice, umetnosti i života. Teatar se tako približio ritualnom iskustvu, udaljavajući se od tradicionalnih, evropskih pozorišnih oblika, utemeljenim u mimetičkoj, podražavalačkoj praksi.

Teatre u gradskom prevozu gledali smo i u regionu. Na 53. Mess-u u Sarajevu (2013), u tramvaju koji je kretao sa Železničke stanice, igrana je predstava „Tramvaj“, prema tekstu Adnana Lugonića i Asje Krsmanović, u režiji Senada Alihodžića. Vrlo slično Bodrožinoj predstavi, gledaoci su bili fiktivni putnici u tramvaju koji se mešaju sa drugim putnicima, glumcima u predstavljanju svakodnevnih situacija iz gradskog prevoza. One su tragikomično odražavale haotičnost života na savremenom Balkanu, primitivizam, nered, besparicu, posledice ratnih trauma, ukrštajući puteve nekoliko  smešno-tužnih likova.

U novijoj istorji Bitefa, jedna od predstava koja je ostavila najupečatljiviji utisak na beogradsku publiku (2006), bila je bugarska produkcija “Kargo Sofija-Beograd” švajcarskog reditelja Stefana Kaegija. Njeni akteri su bili naturščici (kao i u “Čarninom poju”), vozači kamiona iz Bugarske, Vencislav i Slavko, koji su gledaoce vozili beogradskim ulicama u ogromnoj utrobi njihovog teretnog kamiona. Tokom vožnje su nam pričali o svojim životima, porodicama, afinitetima, profesionalnim iskustvima, što smo uživo pratili na ekranima putem direktnog video prenosa. Zavesa na prozoru kamiona, barijera izmedju publike i grada-pozornice, u najvećem delu predstave je bila podignuta. Tako su marginalizovani krajevi Beograda, gde su nas Vencislav i Slavko vodili,  štrokave pijace i musave luke, postajali specifični teatarski prizori, grad je bukvalno postajao pozornica.

Ambijentalni teatri na točkovima prisutni su i u svetskoj pozorišnoj praksi. Na Edinburškom frindž festivalu je 2013. godine igrana predstava “Rt gneva” engleske kompanije ”Third Angel”, u minibusu sa trinaest putnika, gledalaca. Oni su u vožnji slušali intimne, porodične, monološke ispovesti glumca Aleksa Kelija, služeći se viskijem i čokoladom. Edinburški frindž je prošle godine ugostio i plesnu predstavu “Na kraju autobusa” novozelandske kompanije “Java Dance”. Uz muziku Vivaldija i Džejn Birkin, igračice su zavodljivo plesale po koreografiji Saše Kouplend u crvenom autobusu koji je transportovao gledaoce po ulicama Starog grada Edinburga.

Ambijentalni teatri u pokretu bitno pomeraju perspektivu posmatranja i tradicionalnog razumevanja odnosa između glumaca i gledalaca, glumaca i likova, kao i teatra i tetarskog uopšte. Snažnije se osvešćuje ideja o predstavljanju u svakodnevnom životu, sistematičnom razumevanju sveta kao pozornice. U ovim predstavama smo svi glumci. Jedni su profesionalci koji igraju likove drama, dok drugi, publika predstave, istovremeno igra putnike u tramvajima ili autobusima, sa kojima likovi drama povremeno diskretno komuniciraju, uvlačeći nas sve u prostor igre. Istovremeno se gradovi preobražavaju u pozornice, postaju partneri u igri. Oni se ne prerušavaju, ne teatralizuju, ali se kroz prozore prevoznog sredstva, simboličku tačku odvajanja auditorijuma i pozornice, pandan zavesi u tradicionalnom pozorištu, ukazuju kao scene. Gradske ulice postaju kulise, scenografija dokumentarnih drama, prizora iz stvarnog života.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 25.3.2017.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s