Pozorišne i ljubavne iluzije

„Iluzije“, Ivan Viripajev/Tatjana Mandić Rigonat, UK „Vuk Stefanović Karadžić“ i „Tvoja ruka u mojoj“, Kerol Rokamora/Nebojša Dugalić, Madlenijanum

Nakon uspešnih produkcija „Kiseonika“ (2005, Belef), „Života broj dva“ (2006, BDP) i „Pijanih“ (2016, Atelje 212), „Iluzije“ su novi komad savremenog ruskog pisca Ivana Viripajeva koji se kod nas postavlja. Ova komična drama istražuje enigme ljubavi i života, u veoma izazovnoj formi i raskošnom poetsko-filozofskom stilu. Poseban spoj epike i dramatike koji se nalazi u osnovi komada otvara izvanredne mogućnosti za istraživanje narativnosti i teatralnosti, odnosa između glumaca i likova. Akteri su dva bračna para koja su pola životnog veka proveli zajedno, a Viripajev ih postavlja na samrtničke postelje, razotkrivajući tajne i laži iz istorija njihovih ljubavi. Zbog izuzetne složenosti forme i dubine istraživanja sadržaja, ova drama je klizav prostor, polje lako mogućeg rediteljskog saplitanja. Drugim rečima, ona traži vrlo delikatno scensko čitanje.

Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat našla je odgovarajući ključ njenog tumačenja. Elegantno obučene likove je postavila za dugački sto, mesto gozbe, posle jela, uz piće, kao u Platonovoj „Gozbi“ (kostimografija Ivana Vasić, scenografija Tatjana Mandić Rigonat i Ivana Vasić, scenski pokret Anđelija Todorović). Ova osnovna, čvrsto formalizovana spoljašnjost postavke, može se shvatiti kao odraz njihovih spolja čvrstih, stabilnih brakova. Sa postepenim isplivavanjem prljavog veša koji otkriva te brakove kao velike iluzije, površinska struktura se iznutra postojano razgrađuje, nizom suptilnih sredstava.

Pre svega, putem igre glumaca, Sonje Kolačarić, Milutina Miloševića, Gorana Jevtića i Katarine Marković. Oni uglavnom fino ironično, balansirajući na granici osećajnosti i stilizacije, predstavljaju naratore, kao i likove, u međusobno složenim odnosima (Kolačarićeva samo igra naglašenije nego što je to potrebno). Ljuštura lagano puca i kroz vizualni i muzički plan predstave. Sve vreme se u pozadini projektuju različite slike u ramu, Boša, Botičelija i drugih slikara, koje povremeno grade ironična značenja događanja, tako ih razobličavajući. Ironično-začudni smisao se u pojedinim slučajevima uspostavlja i izborom muzike, na primer u sceni opisa pušenja džointa, kada se tiho, u pozadini, čuju note pesme „Stairway to Heaven“ Led Zepelina.

Foto Nataša Ilić

Predstava je takođe izgrađena na stalnom sukobu jake emotivnosti i stilizacije koja je suzbija, ne dozvoljavajući da igra upadne u patetiku, kliše. Taj prvi sloj upadljive osećajnosti stvara poetična ispletenost vizualnih i auditivnih elemenata, polivenost scene crvenim laticama i nežnim muzičkim temama (jedan od lajtmotiva je muzika iz Kar-Vajovog filma „Raspoložen za ljubav“). Ova snažna poetska osnova se takođe postojano razgrađuje ironijom i stilizacijom, što u celini stvara slojevitu i vrednu predstavu o neuhvatljivosti ljubavi, njenoj nepredvidivosti, večnom izmicanju mogućnosti njenog razumevanja.

Isto veče, kada su premijerno izvedene „Iluzije“ na sceni UK Vuk Karadžić, publika Madlenijanuma je premijerno pratila „Tvoju ruku u mojoj“, predstavu bliske tematike, nastalu prema tekstu Kerol Rokamore, u režiji Nebojše Dugalića. Likovi ove duodrame su Olga Kniper i Čehov, a njihova komunikacija se odvija putem pisama koja su osnova dramske građe. Dramsko je i ovde umreženo sa epskim, glumci igraju i naratore i likove.

Ipak, Dugalićeva predstava je značenjski znatno jednostavnija od „Iluzija“, njen scenski jezik je konvencionalniji, ali je u tom okviru sasvim korektno, šarmantno i blago komički ostvarena. Za jačinu gledaočevog doživljaja je posebno zaslužan koncept prostora. Izvođenje je kamerno, gledaoci okružuju i skoro stiskaju glumce koji igraju u sredini, na jednostavno dizajniranoj sceni, sa par kreveta. Vjera Mujović kao Olga je puna života, ženski je nepredvidivija i osećajnija, dok je Igor Filipović kao Čehov sumorniji i umorniji, zbog krhkog zdravlja i spisateljske usredsređenosti. Uprkos njihovoj fizičkoj odvojenosti, zbog bolesti Čehova koji veći deo radnje drame provodi na Jalti, dok Olga sa Stanislavskim priprema predstave u Moskvi, na sceni je prodorno izražena njihova bliskost. Možda upravo zbog razdvojenosti, potreba za blizinom ljubavnika raste. Možda je nemogućnost potpunog ostvarenja ljubavi najdelotvorniji recept njene večnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.3.2017.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s