Glasovi sa margine

Festival novog britanskog filma u Beogradu

U Dvorani kulturnog centra Beograda je od 16. do 19. februara održan Festival novog britanskog filma, pod naslovom „PlayUK“. Prikazano je deset žanrovski različitih filmova, od intrigantnih političkih dokumentaraca „Priznanje“ i „Bobi Sends: 66 dana“ , muzičkih biografskih drama i dokumenataraca „London Town“ i „Čovek iz Movaksa“, preko apsurdne akcione komedije „Unakrsna vatra“, do delikatnih porodično-psiholoških drama po kojima je britanska filmografija naročito postala cenjena, „Una“, „Veštine odrastanja“ i „Najbolje od njih“. No, pre svega, festival je svečano otvorio nastavak kultnog filma iz devedesetih godina „Trejnspoting“, sa dve rasprodane projekcije.

Photo T2 Press
Photo T2 Press

„Trejnspoting“ Denija Bojla je ključno obeležio specifičnu kulturu devedesetih godina u Britaniji, definisanu raširenim entuzijazmom povodom ponovnog dolaska laburističke partije na vlast, Blerovim konceptom „Cool Britannia“, globalnim probojem Britpopa, bendova Oasis, Blur, Pulp, Suede, Sleeper, čija je muzika dobrim delom činila soundtrack prvog dela Trejnspotinga. Neočekivano ogroman uspeh ovog filma prevashodno je bio važan zbog afirmacije ideje protesta protiv konzumerističkog sistema vrednosti i establišmenta uopšte, bunta protiv konvencionalnosti življenja. Andergraund pogled na svet je sa uspehom ovog filma postao vidljiv, postao je deo mejnstrima. Buntovnici su izgurali svoj glas na svetlo dana, avangarda je ušla u sistem.

Dvadeset godina kasnije, Irvin Velš i Džon Hodž, autori scenarija prvog dela filma, napisali su scenario i za njegov nastavak, fleksibilno baziran na Velšovom romanu „Porno“. T2 je takođe režirao Deni Bojl, sa istim glumcima koji su bili i deo prvog filma,  Juan Mekregor kao Renton, Juan Bremner kao Spad, Džoni Li Miler kao Sik Boj i Robert Karlajl kao Begbi. Dvadeset godina kasnije, Renton se vraća iz Amsterdama zatičući nove-stare okolnosti. Prijatelji mu žive slično kao i pre odlaska, iz vremena radnje prvog dela filma. Spad i Sik Boj su i dalje zavisnici od droga, a Begbi tek što je izašao iz zatvora. Sa povratkom Rentona, ekipa se ponovo okuplja, i ponovo smišljaju načine opstanka. Njihov je svet svet dna, skladišta i napuštenih baraka, sredine u kojoj je fizički izražena borba za preživljavanje. Begbi u jednom trenutku uvezi sa time reprezentativno kaže: „Svet je lak za uspešne ljude, a šta ćemo mi ostali? Ostaje nam ono što možemo pesnicama da dobijemo, golim rukama.“

Za razliku od prvog dela, ovaj drugi je mirniji, staloženiji, melanholičniji, manje fizički ogavan, u skladu sa starenjem likova. Oni su sada sredovečni borci za život sa margine. A ono što je posebno zanimljivo u recepciji filma i što u izvesnom smislu budi jako osećanje prolaznosti jeste to što oba dela filma bitno odražavaju duh vremena, obeležavajući indirektno njegov protok, promene koje su se odigrale u međuvremenu. Starili smo zajedno sa likovima i vremenom, zbog čega film proizvodi specifična, izražena lična osećanja, oblik nostalgije za prošlošću koju smo ponovo proživeli sa svešću o prolaznosti koju je film pokrenuo.

Dok je prvi deo živopisno odražavao zeitgeist sredine devedesetih, ovaj opipljivo ogleda duh našeg vremena, tehnološko doba, koreniti uticaj interneta i društvenih mreža, posledice priliva emigranata iz EU, na primer kroz scenu dočeka Rentona na edinburškom aerodromu od strane jedne Slovenke, kao i kroz bitno uvođenje lika bugarske prostitutke koja je došla u Edinburg da proba da zaradi novac, što u svojoj zemlji ne može. U vezi sa temom prolaznosti i društvenim promenama, u filmu T2 je reprezentativna Rentonova apdejtovana verzija čuvenog monologa „Izaberi život“ iz prvog dela koja je inspirisala čitavu jednu generaciju. Tamo je monolog bio tesno vezan za okolnosti devedesetih, dok nova verzija odslikava naše vreme. Renton tako ovde, između ostalog govori: „Izaberi život, izaberi Fejsbuk, Tviter, Instagram i nadu da je nekoga negde briga, Izaberi potragu za starim ljudima i nadu da si postupio sasvim drugačije, Izaberi posmatranje istorije koja se ponavlja, Izaberi svoju budućnost, Izaberi rijaliti te-ve…“.

Dok su ulice Edinburga važan sastojak „Trejnspotinga 2“ u aromatičnom bojenju atmosfere, ulice Londona bitno začinjavaju okolnosti radnje filma „London Town“, takođe prikazanog na ovogodišnjem Festivalu novog britanskog filma. Ono što je zajedničko za ove dve produkcije jeste to što obe donose glasove sa društvenih margina, protest protiv establišmenta. U filmu „London Town“ reditelja Derika Bortea, bunt protiv vladajuće politike se izražava kroz pank muziku, kao i kroz alternativne životne izbore, u liku Šejeve majke Sandrine, pevačice koja živi u nekakvoj londonskoj hipi komuni. Radnja se dešava 1979. godine, u vreme početaka vladavine Margaret Tačer, velike nezaposlenosti i uspona pank pokreta, grupa The Clash, Sex Pistols, The Damned.

Bitan akcenat u filmu je dat društveno-političkom aspektu događanja, gde se može detektovati današnja izrazita aktuelnost tema odnosa prema migrantima, multikulturalnosti, dubokih tenzija između bogatih i siromašnih. Tokom radnje filma, na ulicama Londona se dešavaju protesti belih Britanaca protiv upliva migranta koji se bune zato što im oni uzimaju poslove. Stavovi levice koje glasno zastupa Džo Stramer, lider grupe The Clash koga u filmu autentično, tvrdo i svojeglavo igra Džonatan Ris Mejers, drugačiji su. On se bori za multikulturalno društvo, zajednički život različitih rasa i nacija, ali diže svoj glas protiv klasnih razlika, buni se protiv moći bogataša i brani prava radnika. Ove stavove nasleđuju glavni akteri u filmu, tinejdžeri Šej i Vivijan, u čemu je sadržana ideja iskazivanja velikog društvenog uticaja socijalno osvešćenih muzičara. U jednom od prvih susreta Šej i Vivijan u londonskom Kemden taunu, mestu okupljanja hipika, pankera i ekscentrika uopšte, kada ga ona upoznaje sa socijalnim vrednostima muzike grupe The Clash, citira mu Stramerove reči pesme „Beli čovek u palati Hemersmit“. One definišu Stramerove političke afinitete, ujedinjenje rasa protiv bogataša: „Beli mladi, crni mladi, nađite bolje rešenje, zašto ne pozovete Robina Huda, i tražite od njega bolju raspodelu bogatstva“.

London Town, Photo IFC Films
London Town, Photo IFC Films

Iako pomalo naivan u pogledu dramaturgije, film „London Town“ je doneo atraktivan spoj novih koncertnih izvođenja pesama The Clash i ideja društvenog bunta, neodvojivih od postojanja ovih politički angažovanih pankera.

Ana Tasić

(Za Hroniku Trećeg programa Radio Beograda)

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s