Agonije razotkrivanja laži

“Magično popodne”, tekst Volfgang Bauer, režija Ana Grigorović, Atelje 212, scena „Petar Kralj“ i „U agoniji“, tekst Miroslav Krleža, režija i adaptacija Ana Đorđević, produkcija „Beoart 2015“, izvođenje na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu

 

Drama „Magično popodne“ (1967) Volfganga Bauera čije je „naturalističko pozorište provokacije“, kako je zapisao Predrag Kostić, stiglo u novom talasu austrijske dramaturgije, sa Handkeom i Bernhardom, pripada tradiciji apsurda i nadrealizma u kojoj je sadržana namera šokiranja učmalih gledalaca. Tako akteri „Magičnog popodneva“ provode vreme u dosađivanju i glupiranju, odražavajući u tome stanje duha. U predstavi rediteljke Ane Grigorović, radnja je vidno osavremenjena, uvedeni su detalji koji se direktno kritički odnose prema našim aktuelnim društvenim okolnostima. Prikazana je opšta potrošenost mogućnosti za akciju, potpuna izgubljenost ideja vodilja, izumrlost volje za promenama (dramaturgija Jelena Mijović).

Nesporna je značenjska aktuelnost ove ukusno dizajnirane predstave (scenografija Marija  Jevtić, kostim Dragica Laušević), ali je sporan njen ukupni smisao. Ona predstavlja skicu, neprodubljen prikaz našeg vremena. Možda je banalnost njihove komunikacije šezdesetih godina, kada je drama nastala, bila dovoljno provokativna, danas nama u ovom obliku nažalost nije.

Igra glumaca pojačava tu neprovokativnu banalnost svakodnevnice aktera. Nastupi Jelene Stupljanin (Birgit), Branislava Trifunovića (Čarli), Ivana Jevtovića (Džo) i Dubravke Kovjanić (Monika) su plastični, naglašeno izveštačeni. Likovi dva ljubavna para u složenim međusobnim odnosima su groteskni odraz umora, lenjosti i rezigniranosti generacije tridesetogodišnjaka. Oni su karikature sebe samih, senke nekadašnjih revolucionara čija je borbenost isparila sa razočarenjima u ishod revolucije. Njihovo značenje je jasno, ali ono ne dovodi do snažnijeg doživljaja zbog odsustva nadgradnje datog značenja, i nedovoljne upečatljivosti likova.

Nasuprot tome, dramom Krležinih likova u predstavi „U agoniji“ rediteljke Ane Đorđević koja se okončava brutalno kao i „Magično popodne“, duboko smo bili dirnuti. Njena radnja psihološki detaljno razrađeno tretira problematiku bračnih odnosa, granica vernosti, preljube, dekadenciju više društvene klase.  Scena je podeljena na dva dela, na levoj sedi narator (Branko Cvejić) koji opisuje i komentariše tok događaja (scenografija Mia David). U jednoj sceni on prelazi na desnu stranu gde se odvija drama između Laure Lenbah (Marija Vicković) i Ivana Križoveca (Radovan Vujović), u ulozi inspektora koji istražuje smrt barona Lenbaha.

Elegantno obučeni likovi verodostojno prenose Krležin emotivno nabijen svet iz dvadesetih godina, vrtoglavi prostor ljudskih ponora, izdubljenih u kovitlacu laži i njhovih razotkrivanja (kostimograf Adrijana Pajić). Krležina sjajna društvena drama je bitno adaptirana, iako je radnja ostala u epohi. U predstavi pratimo tok drugog i trećeg čina, dok je prvi u kojem se baron Lenbah ubija izostavljen. Tako su u centar pažnje postavljene posledice njegove smrti, a takođe je uspostavljena mogućnost misterije njegovog kraja, funkcionalna zbog kasnijeg razvoja događaja, Laurinog poziva policiji i novog iskaza o smrti njenog muža.

Vujović je vešto predstavio nepokolebljivu pragmatičnost i prilagodljivost advokata Križoveca, budućeg ministra, prikazujući trošnost njegovog morala i prazninu bića. Za razliku od njega, Laura ne pristaje na kompromise, dosledna je u svojoj ljubavi i osećanjima pravde. Vickovićeva je izuzetno pažljivo, psihološki delikatno, prikazala paletu stanja baronice Lenbah, od posledica dugogodišnje patnje u braku, osuđenosti na svakodnevno rintanje zbog bahatog ponašanja supruga alkoholičara, preko ledenog zadovoljstva njegovom smrću, do izuzetne osetljivosti i sloma zbog otkrivanja afere Križoveca, njenog ljubavnika.

Foto Nenad Petrović, iz predstave „U agoniji“
Foto Nenad Petrović, iz predstave „U agoniji“

Rasplet drame je promenjen u predstavi. Umesto da ispali dva metka u sebe, kako je Krleža napisao, Laura ih ispaljuje u Križoveca. Kraj drame je označavao simboličku nemogućnost promene poretka, dok kraj predstave možemo razumeti kao gest pobune protiv društva zasnovanog na lažima. Za razliku od Birgitinog ubistva Džoa u predstavi „Magično popodne“ koje je samo potvrdilo beznačajnost postojanja likova i nemogućnost promene, Laurini pucnji su simbolički izlaz iz začaranog kruga laži, konačni iskorak ka svetlosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.1.2017.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s