„Odiseja“ iz ženskog ugla

„Penelopijada“ Dragane Varagić u Tivtu

Tivat – Na ovogodišnjem, jedanaestom po redu, Festivalu mediteranskog teatra „Purgatorije“, igrana je u prošli petak predstava „Penelopijada“, prema tekstu kanadske književnice Margaret Atvud, u režiji glumice Dragane Varagić (koprodukcija Centra za kulturu Tivat i kanadske „April produkcije“). „Penelopijada“ je roman objavljen 2005. godine, pro-feministički utemeljena reinterpretacija Homerove „Odiseje“, iz ugla žene, a pod uticajem Nortropa Fraja i njegovih teorija o arhetipovima. Fraj je tvrdio da književna dela nikada nisu nezavisna, već da su uvek deo tradicije koju tumače sa varijacijama  („Anatomija kritike“, 1957). Po njemu se svi narativi mogu uklopiti u jedan od četiri postojeća modusa, ili mitosa, gde bi se „Penelopijada“ svrstala u četvrti, modus zime, odnosno ironije. Atvudova kritički ispisuje arhetipove društvenih obrazaca, sa akcentom na temama podređenosti žene u muškom svetu, relativizacije istine, odnosno selektivno-ideološkog tumačenja stvarnosti, kao i kritike društvenih konvencija i rituala koji počivaju na lažima i ubistvima.

Ovu prvu crnogorsko-kanadsku koprodukciju karakteriše izuzetna preciznost glumačke igre, vizualna izazovnost, kao i raskošni značenjski zahvati (scenografija Kathleen Irwin, kostimi Jelisaveta Tatić Čuturilo). Osam glumica stvara tridesetak likova, i muške i ženske, vešto izlazeći iz jednih i prelazeći u druge (Dubravka Drakić, Tanja Bošković, Ivana Mrvaljević, Branka Femić, Kristina Stevović, Karmen Bardak, Smiljana Martinović i Jelena Simić). Priču vodi Penelopa koju superiorno i delikatno igra Dubravka Drakić, često ironizujući patrijarhalne vrednosti, muški, junački pogled na svet. Ona je i narator i lik, a njena pripovest dolazi sa one strane, iz Hada. Otkriva nam svoju autobiografiju, u spletu epskog i dramskog, koji strpljivo demistifikuje mitove, ironično raspliće zvanične verzije istine. To podrazumeva iskopavanje dubinskih laži, počevši od njenog braka sa Odisejom. Za nju, duha iz Hada, to je misija, u čijoj se osnovi nalazi meta-društvena odgovornost prema istini, iako su, paradoksalno, ćutnja i zakopavanje istine društveno poželjni oblici ponašanja. „Srećan kraj se najbolje postigne ako se začepe usta i ako se zna koja se vrata nikad ne otključavaju“, prenosi Penelopa iskustvo iz sveta živih. Paradoksalnost je rezultat dvostrukih društvenih standarda, raskoraka između mita i stvarnosti, deklarativnih i stvarnih vrednosti, čime se ova predstava bitno bavi.

Foto Centar za kulturu Tivat
Foto Centar za kulturu Tivat

Tanja Bošković igra Helenu, Penelopinu rivalku, ženu koja je neprestano otimala pažnju muškaraca, te je u skladu sa time Boškovićeva predstavlja kao cinično svesnu svojih čari, nedodirljivu i odbojnu zbog samoljublja. Penelopinog sina Telemaha oštro, brutalno muški, oblikuje Kristina Stevović, snažno otelotovorujući nasleđene principe od oca Odiseja. Gnevan je prema majci, disciplinuje je, nedvosmisleno pokazujući da je muško, u najgorem, patrijarhalno-stereotipnom smislu reči.

Epsko-dramsko tkanje „Penelopijade“ je zaliveno dramatičnim i setnim gudačkim instrumentalima, a umetnuti su i songovi sluškinja koje glumice izvode horski (kompozitor Aleksandar Gajić). Oni su prostor pobune, ujedinjenja, kao i utehe, naročito kada sluškinje setno pevaju o njihovom bezizlazno podređenom položaju, nemogućnosti odmora u čehovljevski mučnom životu, ali i o preživljavajućoj veri o smiraju u drugom svetu. Dramsko-muzički nastup  prati funkcionalna koreografija, dinamički različita, od eterične, poetski prodorne koju pojačava igra sa nežno prozirnom zavesom, do odlučno vojničke, stroge, na primer u sceni sa proscima (koreografija Slavka Nelević).

Foto Centar za kulturu Tivat
Foto Centar za kulturu Tivat

Životi na onom i ovom svetu su u „Penelopijadi“ u raskoraku, iako su isprepleteni. Mrtvi znaju šta živi ne znaju, nose istinu koju ljudi u svojim ograničenim fizičkim realnostima ne vide, ili neće da vide. Stanje bez tela je saznanje, oslobađanje od zabluda materijalnog postojanja donosi čistu svest, spoznaju. No, ne moramo da odemo na onaj svet da bismo našli istinu, ponekada nam je i umetnost otkriva, ako želimo da je vidimo.

Tekst je objavljen u Politici 19.07.2016.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s