Etika je estetika?

Evroregionalni festival TESZT u Temišvaru

Od 22. do 29. maja u Temišvaru je održano deveto izdanje evregionalnog festivala „TESZT“, u organizaciji mađarskog rumunskog pozorišta „Čiki Gergelj“. Ovogodišnji festival, koji u regionu postaje sve značajniji, otvorila je premijera predstave „Mađar“ reditelja Andraša Urbana, koprodukcija teatara „Čiki Gergelj“ i subotičkog „Kostolanji Deže“. Osim ove Urbanove predstave, na festivalu je igrana i njegova „Kratka priča o Antihristu“, produkcija Bitef teatra, i još jedna srpska produkcija, „Dogvil“ Kokana Mladenovića, koja je obrala brojne uspehe u regionu. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na četiri predstave koje su formalno neobične, eksprimentalne, svaka na svoj način, a ta njihova formalna ekscentričnost je u funkciji istraživanja bitnih društveno-političkih pitanja.

 „Mađar“ je neverbalna, fizički i muzički snažna predstava, bazirana na jakim simboličkim prizorima koji problematizuju mađarski nacionalni identitet i istoriju,  poziciju mađarske manjine u Rumuniji,  kao i odnos Mađara prema Evropskoj Uniji. Glumci Borbelji Emilija, Čata Žolt, Eder Eniko, Lorinč Rita, Simo Emse, Čumbil Oršolja, Kiš Aniko, Kučov Boris, Imre Elek Mikeš i Nađaboni Emese  igraju skoro neverbalno, jedine reči koje se mogu čuti su na engleskom jeziku, pri čemu su bitno ironično konotirane. Par reči se takođe može čuti u songovima, ali vrlo svedeno, više u funkciji ritma, nego njihovih stvarnih značenja. Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović je ovde posebno u funkciji buđenja iskonskog, arhetipskog, ritualnog, paganskog. Snažna je i često uznemirujuća na senzualnom planu, i u tom pogledu odgovarajuće prati upečatljive scenske slike. One su provokativne, brutalne, akteri se deru, vrište, dahću, pužu po zemlji, doživljavaju nasilje ili ga čine. Na početku akterima odsecaju jezike, pa ih lupaju i prepariraju na dasci za meso, kao da su za prehranu. Tako se simbolički sugestivno, i naravno urbanovski ironično, određuje smrt jezika. Ovaj intrigantni prizor tumačimo kao znak razračunavanja sa podelama koje stvaraju nacionalne razlike, gde je jezik temelj nacionalnog identita, što je jedna od glavnih ideja u predstavi. Izbor njene bazično neverbalne forme je, dakle, krajnje političan.

Scena iz predstave “Madjar”, foto TESZT

Na festivalu smo imali prilike da vidimo i mađarsku predstavu „Tvoje kraljevstvo“, prema pričama Šandora Tara, u režiji Čabe Horvata, a u koprodukciji budimpeštanskih uglednih institucija Forte i Trafo. Tar je jedna od kontroverznijih i tragičnijih figura mađarske književnosti, prevashodno zbog posledica uključivanja u službe bezbednosti. Tekst ove predstave je nastao na osnovu njegovih kratkih priča, tematski usmerenih na pitanja mentalne nestabilnosti i dezintergacije, kao i na sudbinu radničke klase. Likovi su u radničkim, plavim odelima, najčešće su kolektivno prisutni na sceni, kao članovi hora, ali i simboličkog radničkog kolektiva. Iz grupe se izdvajaju pojedinačne priče nezadovoljnika životom, karakteriše ih korenito siromaštvo, napeti porodični odnosi, neispunjena očekivanja.

Scenski prostor upečatljivo stvaraju delovi razbijenih zidova od pločica sugerišući da se radnja dešava u nekakvom javnom toaletu, okolo je takođe naslagana gomila plastičnih cevi, po kojima ponekada akteri akrobatski balansiraju. U vezi sa time, najzanimljiviji aspekat ove predstave je njen stil igre, veoma stilizovan splet pevanja, krutih telesnih pokreta, u koje su uključeni i elementi novog cirkusa. Horvatov osoben scenski jezik, teatralizacija pokreta aktera je njegov vid problematizacije društveno-političkih pitanja, bavljenja životima obespravljenih, ponižavanih i uvređenih o kojima je Tar detaljno pisao.

Scena iz predstave "Tvoje kraljevstvo", foto Kővágó Nagy Imre
Scena iz predstave “Tvoje kraljevstvo”, foto Kővágó Nagy Imre

Na devetom Testu smo imali prilike da vidimo još jednu predstavu vrlo stilizovanog izraza, teatralizovane, hinpnotičke igre glumaca. Reč je o slovenačkoj produkciji „Mrtvac dolazi po svoju dragu“, nastaloj prema tekstu Svetlane Makarovič, u režiji Jerneja Lorencija, a u produkciji Prešernovog Gledališča iz Kranja i Mestnog Gledališča Ptuj. Ovu poetsku dramu sa elementima melodrame, fantastike, mitologije i folklora, Lorenci je postavio u svom prepoznatljivom, lucidnom maniru artificijelne poetičnosti. Pod upaljenim svetlima, tokom većeg dela igre, glumci nastupaju u uglavnom fizički statičnim pozama, smešteni na stolicama u nizu, sa instrumentima, kombinujući dramsko sa muzičkim izvođenjem. Posebno je impresivna poetska dimenzija igre, rediteljeva raskošna maštovitost koja sjajno izražava bezgraničnost žrtvovanja i davanja u ljubavnim odnosima, ludilo i patnje ljubavnika, integrisane u arhetipske obrasce. Ovde je formalna ekskluzivnost način obrade tema i odnosa iz domena ličnog života, intimne sfere koja se može posmatrati i kao društveni mikro-plan. Lično je i političko, postupci žrtvovanja, časti i posvećenosti u emotivnim odnosima su i poželjni model društvenog delovanja.

Scena iz predstave "Mrtvac dolazi po svoju dragu", foto Mare Mutić
Scena iz predstave “Mrtvac dolazi po svoju dragu”, foto Mare Mutić

Bugarska „Država“ Aleksandra Manuilova je među ovim produkcijama svakako najizazovnija u pogledu inovativnosti forme i njene političnosti. Manuilova predstava je pedesetominutni performans publike, izvođački događaj koji tretira problem zajedničkog prostora i vremena. Aktivnost publike ovde postaje centar pažnje, gledaoci su primarni stvaraoci predstave otvorene strukture. Pedesetak nas sedi u krugu, u mraku. U centru se nalazi sto sa kutijom, ispod je kanta za đubre, odozgo visi mikrofon. U početku se ništa ne dešava, sedimo u mraku, dok se neko ne doseti da priđe stolu, otvori kutiju, i pročita prvo pismo iz kutije u mikrofon. Onda sledi ređanje gledalaca-glumaca koji čitaju pisma Plamena Goranovog, stvarne osobe koja se 2013. godine tokom političkih protesta u Varni samozapalio. Teme postavljene u njegovim pismima su političke, kao i forma njihovog plasmana čiji je učinak upadljivije politički od njihovog sadržaja, utoliko što ruši granice tradicionalnog teatra, menja uobičajenu pasivnost gledaoca. Taj transfer, sa bezbedne distance gledalaca, u domenog stvarnog delanja je politički trenutak, momenat kada etika postaje važnija od estetike. Ili, ako usvojimo onu Lenjinovu da je etika estetika budućnosti, ovaj performans je vrhunski estetski čin.

Scena sa izvodjenja predstave "Drzava", foto Bíró Márton
Scena sa izvodjenja predstave “Drzava”, foto Bíró Márton

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s